Beograd, 16. jul 2017. – Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM očekuje preduzimanje hitnih mera od strane državnih organa povodom rastućeg broja žrtava porodičnog nasilja u Srbiji.
Nešto više od mesec dana nakon stupanja na snagu novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici ubijeno je pet žena i jedno maloletno dete, a poslednja ubistva koja su se dogodila u institucijama socijalne zaštite nadležnim za sprečavanje nasilja, nisu izolovani incidenti, već ukazuju na ozbiljne sistemske propuste u zaštiti žrtava nasilja.
Najavljeno uvođenje povećanog policijskog nadzora i obezbeđenja centara za socijalni rad predstavlja korak napred ka zaštiti socijalnih radnika koji su izloženi rizicima, ali nikako ne može predstavljati jedinu meru suzbijanja nasilja nakon teških ubistava, koja su uznemirili javnost.
Samo mere fizičkog obezbeđenja ne mogu biti dovoljne jer će se ubistva i incidenti izmestiti iz ustanova u druge sredine, te se time neće pomoći žrtvama.
Reakcija države mora biti brza i efikasna, a neophodno je pre svega uspostaviti bolju koordinaciju između sudova i centara za socijalni rad, budući da u svim postupcima u kojima se odlučuje o vršenju roditeljskog prava i viđanju deteta, centar za socijalni rad daje mišljenje, ali u skladu sa postojećim zakonskim rešenjima to mišljenje ne obavezuje sud, te sud donosi konačnu odluku.
Ovo iziskuje posebnu pažnju koja se mora obratiti u proceni rizika od nasilja u porodici i najboljeg interesa deteta u kojoj ove institucije moraju zajednički učestvovati.
Država mora preduzeti mere radi zaštite prava na život, psihički i fizički integritet žrtava nasilja tako što će uložiti sredstva u jačanje kapaciteta centara za socijalni rad kroz angažovanje većeg broja stručnih kadrova i edukaciju i usavršavanje već postojećih.
Ovakva situacija zahteva i ozbiljnu reformu institucija socijalne zaštite, koja je do sada izostala, iako čini vrlo bitnu kariku u sistemu zaštite i prevencije nasilja. Ne treba zaboraviti da se u nadležnosti centara za socijalni rad, osim primarne zaštite porodice nalazi i veliki broj poslova sa posebno osetljivim kategorijama stanovništva (socijalna i materijalna pomoć, poslovi hraniteljstva, starateljstva i usvojenja i drugih) što značajno utiče na opterećenost postojećih kapaciteta i sam kvalitet rada centara za socijalni rad.
Posledica ovakve situacije je i gubitak poverenja građana prema institucionalnoj zaštiti, te se žene žrtve nasilja i pre ovih događaja nisu osećale dovoljno sigurno da prijave nasilje.
Sami centri su već ranije ukazivali državi da nemaju prostornih ni kadrovskih mogućnosti da u svojim prostorijama sprovode kontrolisano viđanje dece sa očevima nasilnicima, ali je ovaj problem ostao nerešen.
Poseban problem predstavljaju i sudovi koji i nakon procene i mišljenja centara za socijalni rad i dokazanog ili prijavljenog nasilja u porodici, ne menjaju svoj stav kojim svojim odlukama obavezuju žene žrtve nasilja da dovode decu u zakazano vreme nasilnom roditelju. Nesporno je da i drugi roditelj ima pravo koja mu zakon garantuje, ali ta prava ne smeju imati primat nad pravom na život i spokojstvo dece i majke kao žrtve nasilja.
Zbog toga država mora uzeti kao prioritetno rešavanje ovog problema kroz osnaživanje i reorganizaciju centara za socijalni rad, ali i standardizovanu sudsku praksu u ovakvim slučajevima, kako bi svi činioci u sistemu zaštite bili spremni da pruže blagovremenu, stručnu i efikasnu zaštitu žrtava nasilja.
