Beograd, 22. avgust 2020. – Radno angažovanje zatvorenika treba tretirati kao pravo zatvorenika, time i kao obavezu zatvorskog sistema da u granicama mogućnosti obezbede uslove da svaki zatvorenik može da obavlja poslove u skladu sa svojim mogućnostima, izjavio je advokat Miloš Janković, nekadašnji zamenik Zaštitnika građana.
„Zatvorenici treba da za svoj rad budu plaćeni, najmanje u visini minimalne cene rada za određeni posao. Manji deo isplaćene naknade im treba biti na raspolaganju tokom izdržavanja kazne zatvora, a preostali kumulirani iznos (u celini ili bar veći deo) bi preuzimali iz depozita u momentu otpusta iz zatvora ili periodično“, rekao je Janković povodom izveštaja o radu zatvorenika za kompaniju Štrabag.
Portal BIRN je preneo da je kompanija za izgradnju puteva u vlasništvu austrijske firme Štrabag angažovala tokom 2016. godine zatvorenike iz Okružnog zatvora u Zaječaru da rade na obnovi mosta u Knjaževcu za manje od evra po satu.
„Ukazao bih na nedostatak zatvorskog sistema koji se ogleda u nedovoljnom i neodgovarajućem radnom angažovanju zatvorenika. Navika ustajanja za posao, jutarnje pripreme, odlazak na radno mesto, rad u punom radnom vremenu, posledično sticanje radnog iskustava, kao i stručno usavršvanje, može blagotvorno da deluje na zatvorenike uprkos nezavidnoj situaciji u kojoj se nalaze“, naveo je Janković.
On smatra da ne treba očekivati da zatvori ostvaruju bilo kakvu dobit od delatnosti koje obavljaju zatvorenici, bilo u zatvoru ili van njega i da „takve aktivnosti treba da predstavljaju deo tretmanskog rada, pa je opravdano i da budu sufinansirane“.
„Naglašavam da je važećim propisima neophodno uvesti penzijsko osiguranje zatvorenika po osnovu rada tokom izdržavanja kazne zatvora, te da se vreme provedeno na radu uračunava u radni staž“, dodao je Janković.
„Kontinuiranim radnim angažovanjem zatvorenika, njihovim stručnim usavršavanjem, time stvaranjem dobrih radnih navika, dobijanjem dela naknade za rad tokom izdržavanja kazne i preuzimanjem kumuliranog iznosa po otpustu iz zatvora, penzijskim osiguranjem te uračunavanjem vremena provedenog na radu u radni staž, zatvorenicima bi se stvarala perspektiva za život van zatvora“, rekao je on.
Na pitanje zašto je to važno, Janković kaže da se sada zatvorenici po otpuštanju iz zatvora uglavnom suočavaju sa nedostatkom sredstava za život, pokidanim vezama sa porodicom i prijateljima, nedostatkom neophodnih stručnih znanja i radnih navika, sa propuštenim godinama penzijskog staža, i da nemaju bilo kakvu perspektivu.
„Onima koji će se zapitati zašto bi se zatvorenicima stvarala perspektiva za život van zatvora, ukazao bih da je ‘ulaznica’ u zatvor prethodno izvršeno kažnjivo delo, a da bi bilo tog dela mora postojati žrtva, na kraju ta žrtva mora biti neko od nas, možda i onaj koji je postavio takvo pitanje. Recidiv se u velikoj meri rađa zbog nedostatka perspektive, a to je opasnost za sve nas“, dodao je on.
Janković smatra da je suštinski problem kazne zatvora u praksi to što ona isključivo predstavlja odmazdu prema učiniocu kaznenog dela, dok drugi očekivani element, da ona popravno deluje na učinioca, potpuno izostaje.
„Tokom izdržavanja kazne ne ostvaruje se socijalizacija zatvorenika, niti se oni osposobljavaju za život po izlasku iz zatvora. Naprotiv, odlazak u zatvor, naročito na duži rok, predstavlja potpuni gubitak perspektive za život van zatvora“, naveo je on.
Zatvorenici su, prema njegovim rečima, unutar zatvora suočeni sa „destruktivnim uticajem nametnutog zatvoreničkog vrednosnog sistema, nedovoljnom posvećenošću i podrškom od strane osoblja, pogubnimm uticajem tabloida i ružičastih televizija koje im stvaraju iracionalnu sliku o životu van zatvora, nedostatkom kulturnih sadržaja, besposličarenjem, nedovoljnim obimom i kvalitetom radnog angažovanja i stručnog usavršavanja, ograničenošću u održavanju kontakata sa najbližima…“.
