Naslovna Politika Marković: Režim jednog čoveka je zapravo fanatična organizacija čiji je cilj moć, grabež i vlast

Marković: Režim jednog čoveka je zapravo fanatična organizacija čiji je cilj moć, grabež i vlast

18 min read
0
309
Goran Marković

Beograd, 1. januar 2019. – Ljudi su željni kiseonika i žele da promene društvo, izjavio je u intervjuu FoNetu reditelj Goran Marković, koji politički, psihološki i mentalno 2018. poredi sa 1993. godinom i smatra da je „svetlost na kraju tunela voz koji dolazi u susret“.

On je, u okviru serijala Kvaka 23, ocenio da „kroz institucije ne može ništa da se uradi“, uveren da je „jedino rešenje u Srbiji apsolutna pobuna i ulica“.

Marković je podsetio da je pre nekoliko meseci javno predvideo „pobunu“ i naglasio da je zbog te procene „ponosan, ali i tužan“. Svoj stav obrazlaže ocenom da je „režim jednog čoveka, zapravo fanatična organizacija čiji je cilj moć, grabež i vlast“, koja je prodrla do najsitinijih pora društva u nameri da „uspostavi apsolutnu, orvelovsku kontrolu, u čemu i uspeva“.

Došli smo do trenutka kada je suprotstavljanje kroz institucije potpuno apsurdno, nema više nikakve svrhe i jedini način suprotstavljanja toj mašineriji je ljudski bunt“, smatra Marković.

On nije mogao da predvidi domet građanskih protesta u Beogradu, ali je podsetio na demonstracije 1996. godine, o kojima je snimio i dokumentarni film, „Poludeli ljudi“.

Prema rečima Markovića, ikonografija je tada i sada slična, jer je reč o totalitarnom društvu kojim vladaju isti ljudi. On je bio na svim subotnjim protestima, sreo mnoge ljude iz 1996. godine, ali i nove mlade ljude i ima utisak da cilj „nije toliko protiv vladara, nego okupljanje srodnih duša i ljudi koji žele da se nađu na istom mestu, jer osećaju isto“.

Marković ukazuje da se „ljudi osećaju elementarno ugroženi, da osećaju da su njihove porodice i deca ugroženi“, zbog čega proteste subotom i vidi kao okupljanja „ljudi željnih kiseonika“.

Ne mogu da procenim, nisam siguran da sve to zajedno danas ima revolucionarnu snagu u kontekstu rušenja režima, ali je činjenica da polako raste“, procenio je Marković.

To se, kako smatra, „vidi fizički, na ulicama Beograda i sve većem broju ljudi je jasno da nema svrhe čekati da se nešto promeni na nekim kradenim i kontrolisanim izborima, već da nešto treba preduzeti sad ili nikada“.

Prema Markovićevom uverenju, najveća „boljka našeg društva je nepostojanje levice“, koju je „upropastio Milošević, lažno se predstavljajući kao levičar“, tako da su ljudi izgubili veru da „levica uopšte postoji i nečemu vredi“.

On se ne slaže sa ocenom da su protesti istovremeno i pokušaj „rehabilitacije opozicije“, jer ih ne vidi kao stranačke, opozicione skupove, već kao „okupljanje nezadovoljnih ljudi koji imaju pred sobom jedan život“.

Rekao bih da ovi protesti nisu antivladini, već antifašistički“, naglasio je Marković, „pošto prožimanje kompletnog društva od strane jedne organizacije, koju je neko nazvao političkim krilom mafije, govori da se radi o fašizaciji društva“.

Ljude na ulicama Beograda on zato vidi kao „antifašiste“, jer je jasno da je u osnovi „pre svega želja da se promeni društvo“. Upitan da li se kroz proteste, kreira i „novo manje zlo“, imajući u vidu utisak da je Savez za Srbiju (SzS) dominantno desno usmeren, Marković je odgovorio „da će se to videti, ali da on konstatno čeka da se pojavi neko nov i mlad na političkoj sceni“.

Posmatrajući mlade ljude koji organizuju proteste, on je uočio „neka nova lica, koja deluju razborito, suvislo i razumno“ i procenio da među njima postoji potencijal. Marković napominje da mladi ljudi, na kraju krajeva, moraju da dovedu do promene, „jer oni treba ili da žive u ovoj zemlji ili da se spakuju i da kažu baš me briga odoh ja“.

Upitan da li je odlaskom Saše Jankovića iz politike, Pokret slobodnih građana (PSG) propustio priliku da zauzme prostor građanske levice, Marković je odgovorio da mu je „taj odlazak potpuno nejasan“.

Kao neko ko je svojevremeno, uz brojne intelektualce i umetnike, podržao Jankovića i PSG, on je primetio da se taj odlazak desio odjednom, ali da zaista ne zna šta se dogodilo.

Postoje razne teorije, od ugroženosti njegove porodice, do ne znam ni ja čega, ali je činjenica da je to odlazak u afektu i da pokazuje da nešto nije bilo u redu sa tim čovekom“, protumačio je Marković. On je, pri tome, pomenuo i druge „teorije“ koje kruže, da je reč o „nedostatku strpljenja, uceni ili strahu“.

Konstatovao je, međutim, da je „poražavajuće to što osoba koja se dugi niz godina „predstavlja kao hrabra, koja može da ide do kraja, pa i da trpi, odjednom odustane“. Nije začuđen što su glumci „frontmeni raznih protesta poslednjih godina“, jer kao „dete glumaca, koje je i odraslo među glumcima“, shvata u kojoj su meri „oni različiti od ostalih, pošto nisu etablirani u sistem i uvek mogu da sve stave na kocku“.

Na pitanje da li deli strah predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) Vladima Kostića da bi spirala nasilja pokrenuta u bivšoj SFRJ mogla da se završi ovde, Marković je rekao „da profesor Kostić aludira na opasnost od građanskog rata“. Prema oceni Markovića, podela u društvu je veoma snažna, a jaz između jednih i drugih ogroman i „taj užas postoji kao varijanta“.

Poredeći podele tokom devedesetih i sada, on je ukazao da je aktuelna podela u društvu „danas masovnija na strani zla“.

Kako je predočio, „veliki broj ljudi je izmanipulisan, pod narkozom i pritiskom kontrolisanih medija“, a drugi deo „potkupljen, raznim pozicijama za sebe i porodice“. Marković se posebno osvrnuo na protest u Banjaluci, kada je policija nasilno rasterivala građane koji podržavaju roditelje poginulog Davida Dragičevića, rekavši da su „scene majke koja viče na policajce potresnije od svake antičke drame“.

Drama dva roditelja, koji više nemaju šta da izgube i mogu svakom da se unesu u lice i sve da mu kažu, zaista je potresna“, rekao je Marković. On u najavi Milorada Dodika da će pozvati na protest ispred tužilaštva vidi „političkog kameleona koji uplašen, u strahu i stupici“, jer znaju šta je sve činio, pa „sada radi potpuno besmislene stvari“.

To bi isto bilo kao da Vučić organizuje proteste ispred dnevnog lista Danas“, uporedio je Marković i ocenio da se ni Vučić, s obzirom na situaciju u Srbiji, „ne oseća lagodno“, od jutra do mraka je u strahu da ne izgubi vlast, zato je „umnožava i pokušava da je rasprostre na sve moguće strane, što će ga na kraju koštati“, predvideo je Marković.

On smatra da bi za Vučića bilo bolje „da je bio malo dalekovidiji, malo elastičniji, u smislu da je pustio ljude da rade“.

Čak su i u socijalizmu finansirali filmove koji su bili kritični prema režimu“, podsetio je Marković, reditelj „sijaset subverzivnih filmova koje je finansiralo Ministarstvo kulture“.

Govoreći o ličnom odnosu prema događajima u Srbiji, on je priznao da „mu je pukao film“.

Došao je do toga da „fizički ne može da podnese ljude koji čine ovu vlast“ i to ilustrovao primerom sa premijere „Ožalošćene poodice“ u Narodnom pozorištu, sa koje je otišao, zajedno sa suprugom, zato što su u prvih 10 redova bili sve sami funkcioneri SNS.

Ne mogu više da dišem isti vazduh sa njima“, opisao je Marković, iako ne želi da kaže da je to „normalno“.

On shvata da je „apsolutno netolerantan“ i da je „crvena linija“ kod njega „fizička“ i takvo stanje obrazlaže primerom saradnje sa glumcem Lazarom Ristovskim, sa kojim je radio film „Tito i ja“.

Ne verujem da ću ikada više moći da se rukujem sa tim čovekom, da razgovaram sa njim“, rekao je Marković i priznao da je “to možda ekstremno i neprirodno, ali…

Govoreći o godini na izmaku, on je ocenio da mu je „najgora godina 1993. kada je bila velika inflacija i beda“, za njega „čak i gora od one kada su nas bombardovali“.

Marković, međutim, smatra da 2018. u političkom, psihološkom i mentalnom smislu takmiči sa 1993. godinom i prihvata da takav stav može da bude posledica i „njegovih godina i popuštanja nerava“.

Uprkos tome, Marković je 2018. doživeo kao „jako, jako tešku i bez nade“ i zaključio da je „svetlost na kraju tunela voz koji dolazi u susret“.

Učitaj još povezanih članaka
Učitaj još  Politika
Komentari su zatvoreni

Proverite Takođe

Kif: Mediji treba da budu glavni bedem odbrane javnog interesa i činjenica

Beograd, 21. mart 2019. – Ambasador Velike Britanije Denis Kif izjavio je da je 2018…