Naslovna Kultura Film Mirjana Karanović dobitnica nagrade „Aleksandar Lifka“

Mirjana Karanović dobitnica nagrade „Aleksandar Lifka“

40 minuta za čitanje
0
202
Mirjana Karanović

Beograd, 25. jun 2020. – Legendarna glumica Mirjana Karanović ovogodišnja je domaća dobitnica nagrade „Aleksandar Lifka“, koju Festival evropskog filma Palić tradicionalno dodeljuje za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji.

Četiri decenije prisutna na sceni, kao da je od samog početka svog rada na filmu bila „pretplaćena“ na nagrade, počev od Zlatne arene u Puli za debitantsku ulogu u filmu „Petrijin venac“ Srđana Karanovića.

Ovo priznanje je već nekoliko godina kasnije osvojila za rolu u Kusturicinom ostvarenju „Otac na službenom putu“, čime stiče i svetsku slavu i prepoznatljivost.

Jedna od ključnih uloga u njenoj zreloj fazi karijere je ona iz 2006. u filmu „Grbavica“ bosansko-hercegovačke rediteljke Jasmile Žbanić, koji je dobio Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu.

Prošlodišnja je laureatkinja nagrade „Dobričin prsten” za životno delo, a tokom svoje dugačke karijere osvojila je i na desetine drugih nagrada za svoj glumački rad. Aktivno igra u pozorištu, na filmu i televiziji.

Debitovala je i kao rediteljka 2016. filmom „Dobra žena”.

U obrazloženju nagrade festivala na Paliću, stoji da da Mirjanu Karanovićizdvaja njena neiscrpna raznovrsnost glumačke igre, raskošno izražajno bogatstvo i smelost kreativnog istraživanja” ali da „na ubedljiv i emotivan način tumači likove žena koje su ljudska mržnja i ravnodušnost teško oštetile, pokazujući da u svakoj od njih i u njoj samoj uvek ima snage za novu borbu”.

Kao veoma mlada glumica, već na samom početku karijere, dobili ste nekoliko nagrada za najbolju glumicu, za uloge u filmovima „Petrijin venac” i „Otac na službenom putu”. Na koji način su vas te značajne nagrade u formativnim glumačkim godinama oblikovale kao glumicu, a kako se danas osećate kada, sa 40 godina glumačkog staža za sobom, primate nagradu „Aleksandar Lifka” za doprinos evropskoj kinematografiji?

Mislim da, bez obzira da li na početku karijere dobiješ nagrade ili ne, ti zapravo nikad ne znaš šta će biti dalje. Moj pogled na to vreme sada i tada su potpuno različiti. Sva ta priznanja su bila neka potvrda da sam dobra u onome što sam napravila. Ali to, kao što su mi mnogi rekli, nije bila garancija da će i nastavak moje karijere biti isto tako uspešan. Mnogi su posle Petrije smatrali da se to desilo sticajem okolnosti. Da sam ja kao tako mlada glumica, eto, odgovarala za tu ulogu, ali da je pitanje da li ću ikad išta više moći da odigram.

Nisam se baš potresla zbog takvih rečenica, jer su svi ti ljudi verovatno to govorili da se ne bih razočarala posle. Govorili su mi o glumicama koje su za svoje prve uloge dobijale Zlatne arene, a posle toga nisu nešto naročito prolazile i imale su problema da razviju svoje karijere. Pošto nikad nisam ni očekivala da budem filmska glumica, a i dva puta su me odbili na Akademiji, nisam imala ideju o sebi da sam baš glumica za naslovne strane, već da ću igrati u nekom pozorištu. Meni je to sa Petrijom bilo veliko iznenađenje i nešto neočekivano. Da ne govorim o celoj medijskoj pompi, naslovnim stranama i intervjuima. Sve je to za mene bila neka neočekivana stvar, u kojoj sam prilično uživala i dosta se zabavljala. Eto, tako je nekako moj život išao. Nije se ništa desilo, nastavila sam da živim kod mame i tate.

Tada nisam znala da je to početak jedne dugovečne i uspešne karijere koja traje 40 godina i u okviru koje sam primila toliko nagrada i za rad na pozorištu, ali i na filmu. Nagrada „Aleksandar Lifka” posle toliko godina za mene je zapravo potvrda moje energije, snage, ulaganja u sve te likove koje sam igrala. Nisam dozvolila ni sebi, a ni ljudima sa kojima sam radila, da pravimo nešto što bi bilo ispod optimalnog standarda koji sam ja imala za sve što sam radila. Uvek sam želela maksimum, ali samo to moje ne može da važi u kolektivnom činu, jer ni pozorište ni film ne zavise samo od mene, nego i od drugih ljudi. Ali sam uvek želela da film u kome igram bude jako dobar, da ga ljudi primete, kako publika tako i kritičari. Po tom pitanju sam uvek bila ambiciozna. Mislim da tada nisam razmišljala o tome, a sada mislim da znam da sam ulagala u svoje nasleđe, u nešto što će ostati iza mene, nešto kvalitetno po čemu će ljudi da me pamte. Mislim da su to filmovi koje možete da pogledate i danas, i kojih ja ne moram da se stidim i da mislim da sam omanula. To mi je uvek bilo važno.

Među ranijim dobitnicima nagrade „Aleksandar Lifka” nalaze se dva reditelja veoma značajna za vašu filmsku karijeru – Srđan Karanović i Emir Kusturica. Kako se sećate saradnje sa njima tokom osamdesetih godina prošlog veka, i koje su najvažnije glumačke „lekcije” i sugestije koje ste od njih dobili?

To su dva reditelja od kojih sam, kao mlada glumica, stekla prva ozbiljna iskustva na filmu. Oni su dve potpuno različite energije i osobe. Bilo je veoma iznenađujuće i za mene, a i za mnoge ljude što je Srđan jednu tako veliku i važnu ulogu dao potpunoj početnici od 20 godina. Ja sam tada bukvalno bila kao prazan papir. Rad na „Petrijinom vencu“ je za mene bila prva škola glume pred kamerama, u tom smislu različitog medija i načina na koji ja kao glumica treba da se ponašam. Sa Kusturicom je to bio drugi veliki posao i tu su stvari otišle dalje, jer je Emir tada bio mlad reditelj raskošne mašte za koju nije dozvoljavao da bude sputana bilo čime. Ni produkcijom, ni parama, ni terminima, rokovima. On je zaista radio i razvijao te priče u kojima sam ja igrala. To je bio jako dobar proces pripreme, a onda je iz toga išao razvoj te iste priče na samom snimanju.

Kao neko ko danas piše scenarije i bavi se režijom, vidim da je on zaista imao privilegiju i sreću da je, kad je scenario napisan i kao takav bio savršen, mogao na licu mesta da ga razvija. Da u skladu sa glumcima koji su igrali određene uloge, dobija ideje na licu mesta. To je Čaplin radio. Ne znam da li ima još reditelja na svetu koji su tako radili, koji su puštali da ih ono što im se dešava ispred kamere na neki način ponese, i dozvoli da maštaju šta može još, šta može više od onoga što postoji. 

Na mom početku to su bila dva najvažnija reditelja. U ovim zrelim godinama, za mene je prva značajna rediteljka bila Andrea Štaka, sa kojom sam radila film „Gospođica” u Švajcarskoj. Sa njom sam prvi put radila lik žene koja je spolja potpuno zatvorena, ne ispoljava nikakve emocije, a ispod toga postoji užasno buran, nesrećan život jedne žene koja zapravo krije šta oseća. Kako sam ja uvek bila ekstrovertna u glumi, za mene je to bio prvi veliki zadatak zbog kojeg sam sve to morala da sklonim sa strane, i da kao glumica radim na neki drugi način. 

Tu su mi se zapravo otvorile mnoge stvari koje sam posle razvila kod Jasmile Žbanić u „Grbavici” i posle u mom filmu, ali i na drugim snimanjima. Na neki način sam to prenela malo i u pozorište, jer zapravo mislim da se danas i film i teatar kreću ka sjedinjenju vizuelnog identiteta – kamera, kao i montaža udružena sa dobrim tekstom i dobrom glumom, daju kompletan doživljaj publici. Tu je jako zanimljivo kako tu sadržaj može da se ispriča i kako mogu da se prenesu emocije, a da pritom one ne moraju da se označavaju, ne moraju da se direktno igraju. One mogu na neki način da se sakriju i da se kroz neke druge stvari otvore, i to je veoma uzbudljivo. Ima potencijal.

Na koji način birate uloge, i koliko se vaš kriterijum za prihvatanje učešća u filmu menjao tokom prethodnih decenija? Šta vam je bilo nekada najvažnije, a šta danas, kada pročitate ponuđeni scenario?

Tu postoji moj kriterijum, ali i kriterijum reditelja koji su me zvali. Nikad nisam bila glumica koja je prosečno izgledala, koja je mogla da se transformiše u razne likove. Ono što ja imam i čime zračim uvek je tražilo neki zahtev za malo jače karaktere. Skoro me nikad nisu ni zvali za komercijalne uloge. Ni načinom života, ni onim šta sam govorila za novine i kako sam se generalno ponašala, nije mi bila primarna popularnost niti su mi ležale te vrste uloga. Onda se to nekako složilo jedno s drugim.

Za mene nije bitna veličina uloge, mada je lepo igrati veliku ulogu jer imate prostor i možete da je razvijate. Ali igrala sam puno malih uloga, a uvek mi je bilo bitno da mogu da napravim neku majstoriju, vratolomiju. Neki salto, pošto ja u glumi mogu da uradim trostruki salto. Mogu mnogo toga, i onda je meni nezanimljivo da samo prošetam. To može svako. Meni treba nešto izazovnije, makar jedna scena. Evo, na primer, u filmu „Vir” igrala sam samo jednu scenu, ali u ulozi te inspektorke ja sam napravila majstoriju. Šta god posle mislili o tom filmu, ja sam tu scenu uradila tako da budem ponosna na sebe. I to mi je važno. To su neki kriterijumi.

Važan mi je razgovor sa rediteljem, ko je ta osoba sa kojom ću sarađivati. Potom su mi bitni partneri. Honorar dođe tek na trećem mestu. Lepo je kad se sve poklopi – kad su dobri i reditelj i scenario i kolege i honorar, tad je sve super. To se ne poklapa baš često, ali bude. Bitno mi je da postoje bar dva ispunjena kriterijuma od ovih koje sam navela.

Šta vam je bitno u tom odnosu sa kolegama i rediteljima?

Meni je važno da radim sa ljudima koji su spremni da u tom trenutku, vremenu i prostoru koliko traje neki kadar ili pozorišna predstava, zaista žive te likove. Da mi zajedno taj trenutak živimo kao jednu realnost. Bez ikakvog ostatka, kalkulacije i trgovine, bez onog „koliko ja tebi – toliko ti meni”, nekakvog odrađivanja posla ili čuvanja. Ne volim glumce koji se nešto čuvaju. Mislim da je to besmisleno, a ima glumaca koji su od onih „da se ne potrošim”. Kao da je gluma nešto što može da se potroši. Ili kao „da preglumiš”, u smislu da se previše ponavljaš. Ja nisam takva osoba. Volim da se dam do kraja i da imam partnera koji će to da primi. Koji neće da shvati da je to što ja dajem kao emociju ili impuls nešto moje privatno, jer ja nikad nisam privatna u glumi, na sceni ili u kadru. Da je do mene lično, nikad privatno ne bih radila te stvari koje rade moji likovi. Mene bi bilo sramota. Jako je teško kada dođete kući i onda pomislite da li ste to vi ili vaši likovi, mada sam ja sa tim raščistila.

Međutim, postoje filmovi u kojima sam toliko ubedljiva da sam bila užasnuta. Takav slučaj je sa filmom „Rekvijem za gospođu J”, o jednoj depresivnoj ženi koja je prazna i toliko ispunjena gubitkom da ne želi više ni da postoji. U dobrom delu filma ona kao da ne postoji, kao da je neka ljuštura. Za mene je gledanje tog filma bilo toliko traumatično, jer sebe nisam videla samo kao lik, nego sam videla sebe i zaista pomislila da to mogu biti ja. Da ja mogu biti ta prazna žena, koja je potpuno isceđena. Trebalo mi je nekoliko dana da moj razum objasni mojim emocijama da se stabilizujem, i da prihvatim to. Uvek je to problem sa glumcima, pogotovo kad igraju tako teške uloge, ili uloge koje su daleko od njihovih bića. Teško je sebe gledati, zato što ako to dobro uradiš, onda si užasnut mogućnošću da to zapravo imaš u sebi. 

Gluma je igra. Zato je sve to tako uzbudljivo i zabavno. Još ako radiš sa nekim ljudima koji se takođe raduju tome, uživaju u tome… Zato kažem da je meni bitno da razgovaram sa rediteljem, da vidim da li ta osoba stvarno mašta o tome i da li ima strast. Ja imam strast za glumu. To je ono što mene drži. Zato su mi potrebni ljudi koji takođe imaju strast, želju za igrom. Za mene je to slično kao kad sam bila mala, pa izađem na ulicu da gledam s kim ću da se igram. Svi verujemo da dajemo sve od sebe, i da uživamo u tome. Samo, kad si odrastao tome pristupaš kao nekom zadatku, ali ja ne dozvoljavam da to bude samo neki zadatak koji treba da uradim, nego želim da to bude igra u kojoj ću da uživam. U protivnom je jako teško, boli te stomak, muka ti je, ne želiš da budeš tu, želiš da odeš. Grozno je kad nešto radiš a da nije ti lepo.

Ko su kolege sa kojima uživate da igrate, koji imaju istu tu strast prema glumi kao i vi?

To bi bio stvarno ogroman spisak, počev od mojih prvih partnera kao što su Marko Nikolić, Maksa (Dragan Maksimović, op.a.), Pavle Vuisić, pa Miki Manojlović, Voja Brajović, Lauš (Žarko Laušević, op.a.), koji su negde moja generacija, do ovih mlađih kojih takođe ima mnogo. Zaista mi je teško da napravim taj spisak. Devedeset i više posto ljudi sa kojima sam radila su takvi. Možda ima samo par glumaca koji nisu hteli da se daju u tome, koji nisu hteli da me gledaju u oči nego su gledali pored mene. I u pozorištu imam samo jedno takvo iskustvo glumca koji je, kada sam ja imala neki zadatak da ga napadam, da ga lupkam i stežem,  bio u fazonu „daj malo smiri se”. Nisam mogla da verujem da on misli da ja to privatno radim. Radila sam sa glumcima koji su nekako bili odustali od glume, od umora, od godina i kojima sam ja dala sve, jer sam želela da ih vratim u taj trenutak u kojem ćemo zajedno da uživamo.

Imate li neke uloge koje su vam posebno ostale u sećanju, a da osećate kako su možda prošle „ispod radara” kritike i publike? Koji vam je najdraži „mali” film u karijeri?

Jako volim film „Mala”. Volim taj lik. Zbog  te žene i njene sudbine, i tog vremena šezdesetih. Meni je to bilo veoma zanimljivo i zato što sam radila sa Mirom Joković. Bilo je uživanje igrati sa njom. Taj film nije prošao bezveze, ali nije jedan od onih koji se pominju baš često.

Jednom prilikom ste izjavili da ste uvek želeli da budete bolji, i da vam je gluma pomogla u tom životnom cilju. Koje uloge su vam posebno bile izazovne, a koje su one koje su vam izuzetno pomogle u oblikovanju sebe kao bolje osobe?

To nije pitanje uloga. To je, zapravo, pitanje introspekcije. To je mehanizam koji prirodno usvojiš kada se baviš glumom, zato što uvek radiš na nečemu, ulaziš u komunikaciju bilo sa partnerom ili publikom, i onda to bude valorizovano. Onda i ti to moraš da proceniš u svojoj glavi, da kažeš „aha, čekaj da vidim šta je ovo bilo”. Takođe, to je stalno pitanje procesa u kome ukoliko nešto ne funkcioniše, ti moraš da vidiš šta je to. Moraš da se baviš sobom, psihologijom. Da kada radiš lik, ti pokušavaš da iz nekih reči i rečenica oblikuješ osobu. Dobiješ neki scenario, neki tekst koji treba da kažeš, o tome razgovaraš sa rediteljem jer od toga treba da nastane neko živo biće. Onda posmatraš sebe, ljude oko sebe. Hteo ne hteo, učiš stvari kako o sebi, tako i o drugima.

Biti bolja glumica za mene je uvek značilo da sagledam stvari, da nešto naučim. I uvek sam nešto mogla da naučim od svojih likova. Ne baš svih, ali uglavnom. Ako imate dobar scenario ili dobru knjigu na osnovu koje radite, od koje se pravi taj scenario, vama se otkrivaju neke stvari. Otkriva se nešto o životu, počev od te Petrije, to što je Dragoslav Mihajlović napisao, to je literatura koja ne može da ne utiče na tebe. Da ti zapravo vidiš kako ta žena razmišlja, to ti otvori neke vidike, otvori ti perspektivu o životu koji ti nemaš, ili nisi obratio pažnju da imaš. Ako igram neku osobu koja ima potpuno drugačiju vizuru života od mene, onda sam u prilici da vidim svet iz te pozicije moći, poraza ili već nekog komičnog ugla. Mnogo učim o sebi radeći, ali isto tako i gledajući kako drugi rade. Ima tu puno inspiracije u raznim filmovima koje sam gledala, i u drugim glumcima koji te inspirišu da probaš nešto novo, drugačije.

Od te ideje u glavi koja izgleda fenomenalno i savršeno, do neke realizacije, postoji jedan put. Ljudi nas gledaju kako smo spontani na sceni ili u kadru, i misle da je to tako samo od sebe. Spontanost je za mene rezultat veoma ozbiljne analize, pripreme, i mnogih repeticija. Ja se tako osećam sigurno, i onda tako mogu da gradim. U filmu vi ne možete da isplanirate neki kadar. Veoma često se dešavaju stvari koje su van moje moći, ili se nešto desi kameri, ili dok vi imate najbolji emotivni doživljaj čuje se neki avion koji prolazi, a to morate da ponovite. Na filmu se radi puno kadrova koji moraju da se ponove, pogotovo ako je taj segmet scene veoma emotivan, to je pitanje ozbiljne koncentracije. Možete vi da stavite i onaj mentol u oči, ali ja izbegavam. Za mene to nije to to. Meni su potrebni ozbiljna priprema, koncentracija i uslovi da bih dobila tu emociju i “proizvela” suze, da bi one bile zaista moje.

Kako vam je po tom pitanju u pozorištu?

To je vrlo slična situacija, s tim što u pozorištu možda imate malo više vremena da se pripremite, ali isto tako to ne može da dođe samo od sebe. Suze ili emocije su rezultat nečega što već postoji, nekih slika, nekih prethodnih procena unutar nas. Pred kadar ili predstavu, imam čitav jedan tok koji moram da otpratim da bi ono što radim bilo samo posledica. Emocije su posledica nečega. Neke misli, neke slike… Posle toga emocija dođe sasvim prirodno. Ja ne jurim emociju, već gradim priču iz koje će emocija sasvim logično i prirodno da bude posledica.

O vašoj rediteljskoj karijeri govori i prestižni časopis „Variety” koji vas je, nakon premijere rediteljskog debija „Dobra žena” na Sandens festivalu, uvrstio među 10 evropskih autorki na koje treba obratiti pažnju. Zašto ste se odlučili i za rediteljski poziv i šta je ono što vam je ova profesija donela, a što nije gluma?

To je samo jedan širi prostor u kome mogu da iskažem svoju kreativnost. Pitanje je kontrole. Kada radim sa rediteljem niti želim, niti imam kontrolu nad celim sadržajem. Prosto se bavim svojom ulogom i načinom na koji taj lik koji igram doprinosi ideji koju ima reditelj. Kada sam ja tvorac priče, onda je za mene logično da budem i reditelj. To se u stvari desilo – želela sam da ispričam jednu priču i ja sam tu priču napisala, tu su mi neki ljudi pomogli, ali nisam bila spremna da dam ikome da to režira, jer to za mene nije bilo tehničko već suštinsko pitanje. To sve zajedno je bio moj autorski čin – priča, taj lik koji igram i režija.

Zato ja nemam, niti sam ranije imala ambiciju da postanem „reditelj“. To je moje autorsko delo u kojem ja pričam nešto što je možda mnogo ličnije, intimnije i teže nego da samo igram neki lik. Sa velikim zadovoljstvom se naslanjam na nekog reditelja, tražim podršku ili tražim objašnjenja, a kada sam reditelj, onda se svi oslanjaju na mene i ja moram da znam sve odgovore. Zato je to mnogo kompleksnija i zanimljivija stvar. Stekla sam neko samopouzdanje, i lično i profesionalno, da mogu sebe da vidim u toj ulozi. Ranije nisam sebe mogla da zamislim u toj ulozi, nego tek negde 2009. godine. Tad sam zapravo napisala taj prvi „treatment“, nisam ni znala da se tako zove, tih deset strana jedne priče. Tako je i počelo.

Koje reditelj/ke domaće i strane kinematografije posebno cenite i pratite, i imate li nekog uzora u rediteljskom radu, na čiji se filmski senzibilitet oslanjate?

Reditelj koji je na mene, čisto u rediteljskom radu, izvršio najveći uticaj je Andrea Štaka. Jako volim braću Darden. Taj njihov senzibilitet je nešto u čemu najviše uživam. Volim Kšištofa Kišlovskog, klasike poput Tarkovskog. Volim reditelje koji su malo drugačiji i koji te ubodu nekom emocijom. Ali da vam kažem – volim i dobre holivudske filmove da pogledam. Dobre blokbastere. Ceo serijal Iks Mena obožavam.

Pročitajte još povezanih članaka
Učitaj još  Film
Komentari su zatvoreni

Pročitajte i

Šabić: Nedopustivo nizak nivo dostupnosti informacija o radu Vlade i Kriznog štaba tokom epidemije korona virusa

Beograd, 02. jul 2020. – Dostupnost informacija o radu Vlade i njenog Kriznog štaba za suz…